Pogrebne ceremonije-Mir telu i smirenje duši

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

‘Čovek je životinja koja sahranjuje svoje mrtve’ – rekao je antropolog Luis Vinsent Tomas, osnivač francuskog Društva za istraživanje smrti. Zaista, od početka svog vremena, čovek je brinuo o tome da iskopa grob (nađeno je nekoliko grobova čak iz vremena neandertalaca, a balsamovanje pokojnika postoji najmanje četiri hiljade godina) da očuva telo, da mu obezbedi ‘večnu kuću’ – prvi pogrebni arhitekta o kome je ostalo pisanog traga je Egipćanin Imothep, koji je svom faraonu, Zoseru III, sagradio piramidu.

Svi ti običaji, smatraju mnogi antropolozi, nastali su iz jednog jedinog razloga, a to je strah. Čovek je od davnina smatrao da svoje duhove predaka treba zadovoljiti i smiriti, i tako su nastali razni pogrebni rituali. Sve donedavno oni su i u zapadnoj civilizaciji imali izuzetno značajno mesto. Nije slučajno što je u većini evropskih jezika naziv za sahranjivanje ‘pogrebna pompa’. Na tim ceremonijama nije se štedelo, a sastojale su se od niza, na mnogim mestima već zaboravljenih detalja, poput ritualnog pranja pokojnika, bdenja, plaćanja narikača…
Moderni zapadni svet, naprotiv, kao da nastoji da prikrije pogreb. S napretkom nauke moderno društvo je izgubilo sposobnost da u smrti vidi smisao. Tako se o njoj više ne govori, pogrebi postaju bezlični, a umesto rituala telo se poverava pogrebnom preduzeću da ga sahrani što je pre moguće. Tako je u Evropi. Severnoamerička kultura razvila je obrnutu reakciju – smrt se lišava bilo kakve dramatike tako št ose o njoj govori na potpuno otvoren, često i brutalan način.
U savremeno doba, celom svetu je zajednički jedan fenomen – sve veći broj kremacija. Na primer, u Italiji je 1996. godine, gde je zbog snažnog katoličkog nasleđa veoma malo krematorijuma, i to uglavnom na severu zemlje, spaljeno dva procenta pokojnika, a u severnim gradovima – Milanu, Torinu i Bolonji, čak 20 procenata. Katolička crkva je, doduše, još 1964. godine dozvolila kremacije, ali su, verovatno zbog krajnje svedenog rituala oproštaja sa pokojnikom, tek nove, mlade generacije počele za nju da se opredeljuju.
Pogrebni običaji su, međutim, odvajkada raznovrsni koliko i samo čovečanstvo, pa tako i kremacija ima korena u dalekoj istoriji. Tadašnji rituali teško da mogu da se rekonstruišu, ali se po ostacima grobova i pisanim dokumentima zna da su se pokojnici i spaljivali i sahranjivali, često su ti običaji postojali jedan do drugog, a urne i spaljeni ostaci su se obično sahranjivali. Starogrčki istoričar Herodot je opisao i običaj izlaganja tela dejstvu pustinje, da bi se posle nekog vremena očišćene i izbeljene kosti pokupile i sahranile s pompom. Američki Indijanci ostavljali su svoje pokojnike na granama drveća, a i danas neke zajednice žive pored mumificiranih tela svojih predaka.
Gotovo svuda u svetu moderno doba donelo je zanimljiv, ponekad čak i groteskan uticaj na prastare ceremonije. Kad odete kod pogrebnika u Tajlandu, ako ste budista, prvo će vas upitati dfa li želite bioskop ili pozorište. U toj zemlji je običaj da se posle ceremonijalnog spaljivanja održi spektakl, da bi svim prisutnima taj dan ostao i najlepšoj mogućoj uspomeni. Porodica to plaća, čak i ako zbog troškova mora da se zaduži do grla. Ipak, i gosti pomažu – na ulazu u salu nude se crvene figurice, koje svi plaćaju onoliko koliko mogu. Događa se, čak, i da porodica pokojnika na taj način zaradi.
Sve te prakse nisu ni u kakvoj vezi sa verom. Crkve obično preporučuju način sahranjivanja (spaljivanje kod hinduizma i budizma, sahranjivanje u islamu, a hrišćanima je dozvoljen slobodan izbor). Ono što se osim toga događa zavisi samo od lokalne tradicije. Pogrebna povorka, na primer, odnosno procesija rođaka i prijatelja od pokojnikove kuće do groblja, koja se javlja u gotovo svim običajima i religijama, u hrišćanskom svetu upražnjava se tek od vremena Napoleona, kada je propisano da groblja moraju da se nalaze izvan gradova. U modernim gradovima takav običaj je, iz jasnih razloga, morao da nestane. A u Americi su ga zamenile takozvane ‘pogrebne kuće’, male vile koje su namenjene odavalju poslednje počasti. Sjedinjenim državama možemo da zahvalimo i za ‘pogrebne samoposluge’ prodavnice pogrebne opreme na principu samoposluživanja, koje su se pojavile i u Francuskoj, a s obzirom na potrošačko društvo u svetu, pojaviće se i u mnogim drugim državama.
I dok su pogrebne ceremonije u takozvanom modernom svetu očigledno sve jednostavnije, a primarna preokupacija – što pre se otresti tela, neki narodi se još drže prastarih, potpuno suprotnih tradicija. Asmati iz Nove Gvineje, na primer, ostavljaju tela svojih pokojnika na otvorenom dok se ne raspadnu, a zatim uzimaju lobanju, koju onda drže u kući i na njoj spavaju. Na taj način, kako veruju, duh pokojnika je stalno uz njih i zauvek ih štiti.

Po našim merilima, najbezličniji i najhladniji je japanski pogreb. Od 1975. godine, zbog prenaseljenosti, u toj zemlji je obavezno kremiranje. Ceremonija strašno kratko traje, rođaci mogu samo da prođu i daju poslednji pozdrav kroz stakleni prozor na peći. Zauzvrat, japanske urne su prekrasne porcelanske vaze koje se drže u kući kao ukras.
U nekim zemljama, poput Italije, zakonom je određeno da urne sa pepelom pokojnika mogu da se ostave samo na groblju. Ima, međutim, zemalja u kojima pepeo pokojnika doživljava najfantastičnije sudbine, zavisno od želje pokojnika. U Nemačkoj, na primer, postoje specijalne leđe-krematorijumi, na kojima se odvija pogreb. Cela sahrana se ukrca, pokojnik se spali, a onda se njegov pepeo raspe po vetru. Posipanje pepela, kao i držanje urni kod kuće, nije retko ni u SAD. U Nemačkoj, gde kremacije čine čak 70 procenata pogreba, a pretpostavlja se da je to iz ekoloških razloga, u modi su i urne napravljene od soli. One, naime, mogu da se bace u more, gde će se razložiti i neće ostaviti otpad. Dozvoljeno je, međutim, i sahranjivanje u vodama Severnog mora. U tom slučaju rođaci preminulog se obraćaju lučkoj kapetaniji i na kraju dobijaju mapu sa obeleženim mestom na kojem je telo spušteno u vodu.
U hrišćanski mzemljam kremiranje je bilo zabranjeno tokom nogih vekova, jer se protivilo crkvenoj doktrini o telesnom vaskrsenju. Upravo iz tog razloga srednjevekovne veštice su bile spaljivane na lomači – da bi se uništila ne samo njihova tela, nego i njihove duše. U Evropi je kremiranje počelo da biva prihvatano pre stotinak godina, kada je dr Vilijam Prajs, ekscentrični Velšanin koji je verovao da potiče direktno od drevnih Druida, kremirao svog sopstvenog sina. Prajsu je 1884. godine bilo suđeno u Kardifu, a njegovo oslobođenje od optužbe – jer je sudija doneo presudu da je kremiranje zakonito ukoliko ne nanosi štetu nikome drugome – utrlo je put modernim krematorijumima.
Sahranjivanje, s druge strane, imalo je svrhu da sačuva telo, bilo zbog hrišćanskog verovanja u Strašni sud, bilo zato što se smatralo da će fizičko telo biti potrebno u zagrobnom životu. Unutrašnji organi egipatskih faraona pažljivo su vađeni i balsamovani zasebno od njihovih tela. Zatim su, pre nego što bi grobnica bila konačno zapečaćena, stavljani u kovčeg pored mumije, čime se htelo obezbediti da kralj bude fizički komletan u zagrobnom svetu.
Vekovima je bio praktikovan običaj da se pokojnik sahranjuje zajedno sa raznim zemaljskim dobrima koja je za života posedovao. Na osnovu tih darova arheolozi mogu zaključiti kakva se vrsta zagrobnog života očekivala. Egipćani su očekivali bogat i raskošan život posle smrti, pa su u grobnice pokojnika stavljali razne predmete iz domaćinstva i nakit. Vikinzi nisu mogli zamisliti nebo u kojem nema borbe i zato su svoje heroje sahranjivali zajedno sa oružjem, da ga koriste u Valhali – njihov naziv za raj.

ASTROLOGIJA TAROT NUMEROLOGIJA TELEFONOM

(POZIV DODIROM NA BROJ TELEFONA)

NEMAČKA

0,79 EUR*
Cena mobilnog zavisi od operatera

ŠVAJCARSKA

0,5 CHF

AUSTRIJA

0,68 EUR

SRBIJA

36 RSD

HRVATSKA

3,49 KN

4,78 KN

BiH HT ERONET

1,85 KM

BiH BH Telecom

1,4 KM

BiH m:tel

1,4 KM

ŠVEDSKA

7 SEK

ASTROLOZI AKTIVNI NA MREŽI

POZOVI ODMAH

SIGURNO

BRZO

POMAŽE

Scroll to Top

Saznajte šta Vas čeka u budućnosti.