Imamo Li Dušu? Teško je prihvatiti da je naš identitet, od misli do osećanja, morala, ambicija i svesti o postojanju, samo rezultat mreže nervnih ćelija koje razmenjuju poruke na nivou čiste hemije. Još je manje poetično tumačiti nit koja nas spaja sa drugim osobama samo kao vezu među umovima, ostvarenu posredstvom čula.
Možda je zbog toga čovek poželeo i umislio da u sebi sadrži nešto više od materije – duhovno biće sposobno da svakome od nas pruži identitet, da misli, živi, shvata, oseća i uspostavi sistem vrednosti. To je suština koncepta duše.
Po rečniku, duša je nematerijalni princip života čoveka suprotstavljen telu, koja se tradicionalno smatra besmrtnom. Bilo da verujemo u besmrtnost duše ili ne (u osnovi tog pojma su na svim jezicima reči dah i disanje – na latinskom anima, na grčkom pneuma, na hebrejskom nefesh), neosporno je da taj koncept postoji odvajkada u svim kulturama da bi označio biće i plamen života.
Nezaobilazno potomstvo tog koncepta su aveti i duhovi – duše mrtvih, kao i razni pojmovi izvedeni od reči duh (na latinskom spiritus) koje i oni sa materijalnim poimanjem sveta koriste da bi označili nematerijalno, poput karaktera neke osobe, identiteta određenog naroda ili poruke umetničkog dela.
Pa, šta je onda duša? Postoji li ona zaista? Da li je smrtna ili desmrtna? Jedinstvena ili zarobljena ciklusom ponovnih rađanja? U skladu sa telom ili ne? Živi li i posle nestanka fizičkog tela? Može li da se reinkarnira, kako tvrde mnoge religije – verovanje koje je srodno i mnogim ograncima hrišćanstva u prošlosti? Poznati antropolog Klod Levi-Štros, govorio je da naučna definicija stvarnosti ponekad nije ni važna. Bilo da je duša mit ili ne, važno je to što nam njen koncept nudi ključ za misterije postojanja.
Pojam duše vuče koren još iz praistorije. Sastavni je deo šamanizma, verovanja u svet snova iživot na nebu. Slike od pre 20.000 godina prikazuju šamane koji putuju u svet duhova. Verovali su da u stanju transa napuštaju telo iz kojeg njihova duša izleće u obliku ptice. Otuda se razvio animizam, shvatanje da sva živa bića ali i neživi predmeti, imaju duhovnu srž.
Što se tiče snova, čovek je bio ubeđen da se odvijaju u drugoj dimenziji u kojoj duh, kada napusti telo, doživljava po svemu izuzetna i značajna iskustva. Za poreklo duše isto je toliko značajno verovanje u život posle smrti, o kome svedoče i najstariji praistorisjki grobovi. Pokojnicima je čak i kada su spaljivani, pripreman niz predmeta korisnih za život na ‘onom’ svetu. Isto uverenje zadržali su i neolitski poljoprivrednici koji su, pre 10.000 godina, posmatrali ciklus rađanja i umiranja biljaka (biljka – seme – biljka) i sahranjivali preminule u položaju fetusa spremnih da se ponovo rode.
