U POSETI VODENIM LJUDIMA

Kada je 1932. godine američki zoolog Ajven T.Sanderson čuo za priču o ‘vodenim ljudima’ u Južnom Kamerunu, samo je rekao: ‘Ne postoji ništa neobjašnjivo, postoje samo stvari koje još nisu objašnjene’. Ali i pored toga što je godinama sakupljao dokaze i najzad bio ubeđen u njenu istinitost, umesto rešenja mogao je da ponudi samo pretpostavke, ne samo za ovaj nego i za slične fenomene, kao što su sposobnost senegalskih gnjuraca da više od pola sata love rakove ne izlazeći ispod vode ili indijskih jogija da izađu živi iz groba u kojem su nekoliko dana ranije bili sahranjeni.
Priča o ‘vodenim ljudima’ stigla je do Ajva T.Sandersona preko nejgovog prijatelja N.H.Kleverlija, koji je u to vreme bio britanski otpravnik poslova u Južnom Kamerunu. U poslanstvo u Kalaburu jednog dana je stigao šef mesne policije koji se upravo vratio iz obilaska oblasti Ibibio. Neka sela su odbijala da plate porez, pa je sprovedena istraga i jedan oficir je u pratnji podnarednika, krenuo u močvarni predeo. Kada su stigli u selo, u njemu nisu zatekli nikoga. Čak ni seoske pse, ni domaće pripitomljene majmune. Susedno selo bilo je takođe prazno i još dva do njega. Pošto se ovde ljudi uglavnom kreću čamcima, oficir je zaključio da domoroci moraju biti u svojim čamcima i poslao je ljude da ih traže, ali uzalud.
Kada su već izgubili svaku nadu, nabasali su na trojicu urođenika u čamcu koji su se vraćali u selo. Posle ubeđivanja i pretnji pristali su da kažu gde se kriju njihovi saplemenici. Na dnu bistre rečice, nepomični, naslonjeni leđima na strmu obalu, kao da spavaju, sedeli su muškarci, žene i deca, a domaće životinje ležale su pored njih u kotaricama od pruća! Dubina je bila najmanje dva i po metra. Engleski oficir se izbezumio, a zatim naredio podnaredniku da siđe u vodu i probudi domoroce. On je to i uradio, zaronio i vukao ljude i drmao, ali se nijedan nije probudio. Primetio je da je jedna majka koja je držala bebu u krilu vezana lijanama za korenje drveća. Tako je bilo i sa svima drugima.
Mladi oficir i njegov podnarednik više nisu znali šta da rade. Ne razmišljajući mnogo, oficir je odlučio da podnarednika ostavi kraj potopljenih ljudi, a on se ukrcao na brod i odjurio u Kalabur. Razmišljao je da li će mu pretpostavljeni poverovati o tome, ali oni to nisu primili sa nevericom – očigledno da su već imali sličnih iskustava. Otpravnik poslova Kleverli odredio mu je pratnju i izdao dokumenta poslanstva, koja su sačuvana sve do danas i iz kojih se može pročitati o kakvom je slučaju bilo reči. No, kada je grupa službenih lica stigla, revnosni podnarednik već je uspeo da istera domoroce iz vode i da ima naplati porez. Kako mu je to pošlo za rukom, nikada nije hteo da otkrije.
Sanderson pretpostavlja da je oficir u žurbi zaboracio da pomoćniku naredi da ne dira u ‘vodene ljude’ koji bi pred većim brojem svedoka potvrdio autentičnost ove neveerovatne priče, ili su vodeni ljudi, sami, svojom voljom, napustili skrovište na dnu rečnog korita – ne može se sa sigurnošću utvrditi.