DRVO ŽIVOTA

Meri Eringtnon, iz Njukasla u Velikoj Britaniji, udata, majka troje dece, doživela je SBS za vreme operacije na mozgu zbog aneurizma i kaže: ‘Imala sam 36 godina i mladu porodicu kada sam zbog hitne hirurške intervencije odvezena u bolnicu. Lekari su saopštili mom mužu da verovatno neću preživeti. Sećam se da sam bila u nekoj maloj sobi. Odjednom sam se našla na stropu gledajući ispod sebe bolničarke kako se naginju nad mene.Nisam mogla da vidim tačno šta rade, niti da čujem bilo šta. Tada sam se odvojila od tavanice i prošla kroz mračni tunel s bledunjavom svetlošću na drugom kraju.
Dok sam se približavala izlazu, svetlost je postajala sve bleštavija, dok nisam izbila na prekrasnu osunčanu livadu koja se kupala u srebrnastoj svetlosti. Videla sam usamljeno drvo na livadi s granama ispruženim prema meni kao rukama. Lebdela sam prema drvetu kroz magleni veo, a ono mi je govorili: ‘Priđi mi, dođi, ovde si na sigurnom’. Sve je bilo lepo i ozareno, osećala sam se kao da se vraćam kući. Kada sam dotakla drvo, osetila sam kako se njegove grane kao ruke savijaju oko mene. A onda, odjednom, ponovo sam prošla kroz tunel i našla se kako lebdim na tavanici bolničke sobe. Osetila sam vrpcu, koja je bila poput pupčane vrpce, a koja me vuče ka mom telu u koje sam uletela uz jedno ‘buić’. Bolničarke su mi ispirale oči.
Neko me je povukao nazad, rekla sam doktoru koji je stajao podno kreveta. ‘Sigurno vaš anđeo čuvar’, odgovorio je i udaljio se. Šest nedelja sam ostala u bolnici, a bilo mi je potrebno još dve godine da bih ponovo naučila da hodam i pričam. Noću sam razmišljala o svom doživljaju, a i danas je on jasan kao što je bio i pre 33 godine. Sve je tako kao da mi je namenjeno da se sećam toga – a opet, mnogi ljudi imaju tako upečatljive snove i onda ih zaboravljaju već sat kasnije. Sada se pitam nije li ono što sam videla bilo drvo života. U mladosti sam bila vrlo društvena, ali sada uživam u samoći. Molim se Bodu kod kuće i postala sam mnogo manje posesivna. Strah od smrti nemam – znam da postoji mirno, bajkoliko i svetlošću okupano mesto koje me čeka. Pakao je ovde na zemlji, ne na onom svetu.
I šta sad? Iako mnogi istraživači veruju da svest nadživljava ljude i nastavlja postojati negde drugde, uporni su u tome da se svaki čovek mora opredeliti sam. Na svakom je pojedincu da uklopi tu spoznaju u vlastiti život. Nastavljaju li se ta iskustva i posle neke tačke, potpuno je nagađanje. Oni koji su se približili pravoj fizičkoj smrti, nema sumnje – uvereni su da su zavirili u ono što će doći. Sve je više dokaza da doista živimo i posle smrti i treba se pripremiti za tu mogućnost.