MATEMATIKA POTOPA

Današnja svetska populacija razvila se, ako se meri mimalnom savremenom stopom rasta, za samo nekoliko hiljada godina. Taj rezultat slaže se sa biblijskom istorijom. Genetička proučavanja mitohondrija (citoplazmatičkih organela koje snabdevaju energijom ćelijske procese) kod ljudi ukazuju da sve ljudske rase imaju poreklo u istoj ženi. I to se poklapa sa Biblijom.
S druge strane, prema teoriji evolucije, homo sapiens postoji milion godina i više. Međutim, pri skromnoj stopi rasta od 1 odsto godišnje, današnja populacija postigla bi se za manje od 5.000 godina, ostavljajući 995 milenijuma sa prosečnim priraštajem nula, kakav nikada nije zabeležen. Prema izveštaju Ujedinjenih nacija, na primer, 1991. godine, na svetu je tada bilo 5 milijardi i 385 miliona ljudi. Isti izvor kaže i da stopa rasta populacije između 1985. i 1995. iznosi 1.7 odsto. Ova prilično visoka stopa rasta može se delom objasniti višim standardom života u to vreme, manjim stresom i razvijenom medicinom koji omogućuju duži život ljudi, naročito nerazvijenim zemljama.
Kako su stvari stajale ranije? Prema knjizi ‘Evropska istorijska statistika 1750-1975’ B.R.Mičela, Nemačka je 1816. imala oko 22.377.000 ljudi. Godine 1971. bilo ih je 77.709.000. To ukazuje na stopu rasta od 0.812 odsto u tom periodu od 154 godine, i pored teških gubitaka u dva svetska rata. I sad se malo pozabavimo matematikom. Ispada da bi današnji broj stanovnika, od jednog jedinog para, uz prosečnu stopu rasta od 0.812 odsto, Nemačka dostigla za 2.161 godinu? U Velikoj Britaniji ee pre uvođenja pilule za kontracepciju najniži rast populacije od početka XIX veka do danas javio između 1931. i 1951. i iznosio je 0.43 odsto godišnje, a bio je posledica rata. Pri toj stopi bi današnja tamošnja populacija nastala od jednog para za 3.989 godina!
Što se tiče bolesti, najveća zabeležena katastrofa bila je srednjevekovna kuga između 1347. i 1351. koja je odnela živote od jedne osmine do dve trećine stanovništva u raznim krajevima, kako gde. Ipak je raniji broj stanovnika bio dostignut već početkom XVI veka. Rast populacije od samo 0.377 odsto godišnje, najniži u Evropi, doveo bi za samo 50.000 godina do nezamislivo velike populacije. Izračunato je da bi bilo više ljudi nego što ima čestica u univerzumu. A 50.000 godina je tek dvadeseti deo vremena u kojem, navodno, čovek hoda zemljom. Nešto tu, očito, nije u redu.
Naučnici Najaki Takahata i Jan Klajn objavili su analizu genetske raznovrsnosti u kojoj su pokazali koliko smo mi ljudi slični jedni drugima. Bilo koja dva čoveka iz bilo koja dva kraja ssveta imaju gene međusobno sličnije nego geni dve gorile iz iste zapadnoafričke džungle. Zaključak te japanske studije je sledeći: pre oko 12.000 godina neka katastrofa smanjila je broj ljudi na samo desetak hiljada, od kojih se razvilo današnje čovečanstvo. Interesantno bi bilo uporediti ove nalaze sa biblijskim izveštajem o opštem potopu u vreme Noje, od koga se, odnosno od njegova tri sina i njihovih žena, navodno namnožilo današnje stanovništvo. Biblija datira tu katastrofu u doba pre nekih 4.400 godina. A Noje i njegovi poticali su od Adama i Eve, 1.600 godina pre njih, što potvrđuje proučavanje mitohondrijskih gena.
Dakle, da bismo izračunali za koliko bi se vremena današnji svet razvio od jednog para, uzećemo minimalnu zabeleženu stopu rasta, recimo Velike Britanije, pre pronalaženja sredstva za kontracepciju. Ona daje 4.738 godina – što se otprilike slaže sa biblijskim izveštajem o vremenu Potopa. Dakle, uz mnoge druge indicije, sve ovo ukazuje na relativno skori nastanak čoveka kao kompletnog bića, nasuprot teorijama o stotinama hiljada godina razvoja. Da je taj razvoj postojao, Zemlja bi, kako pokazuje matematika, odavno bila i prenaseljena i puna posmrtnih ostataka biliona ljudi. A od tih naših navodnih predaka, nalazimo malo šta, pa i to, izgleda, pogrešno i datiramo i tumačimo.