PUT U CRKVU

Kroz vreme je bila odlutala i izvesna gospođa Tirela Klark. Ona je stanovala u Visleikum Fordu, gde je doživela neobično iskustvo 1984. godine.
Ona se, lepo obučena, u popodnevnim satima vozila biciklom modernim putem prema obližnjoj crkvici, na popodnevnu molitvu. Odjednom, ceo put se promenio. Pretvorio se u običan seoski drum! Godpođa Klark nije više bila na svom biciklu, veće je lagano koračala tim drumom. U susret joj je dolazio neki seljak u čudnoj odeći, koji ju je iznenađeno pogledao, klimnuo glavom i prošao. Kada se malo sabrala, užasnuto je primetila da na sebi ima odeću časne sestre. Sunce je nekako čudno sijalo, kao kroz neko mutno raznobojno staklo. Odjednom, sve se ponovo vratilo u prvobitno stanje. Opet je bila na biciklu i vozila ivicom puta, ali kad je pogledala na dole, videla je svoje cipele potpuno blatnjave, koje su pri polasku bile čiste i oglancane. Ali, tu jojš nije bio kraj iznenađenjima.
Kada je došla u crkvu, dok je sedela na klupi, sve je počelo da se menja: pod crkve je sad bio od gline, oltar od kamena, prozori su imali šiljaste lukove, a unutra su bili sveštenici, koje nije videla od okupljenog naroda koji je bio u nekoj čudnoj odeći, a sveštenici su bili u smeđim mantijama. Ona je stajala, u nošnji časnih sestara! kada je jedna žena iza njenih leđa blago spustila ruku na njeno rame, tada se opet sve počelo menjati. Sve se ponovo vratilo u prvobitno stanje. Kada je slučaj gospođe Klark kasnije preispitan, došlo se do zaključka da je ona nekako odlutala u daleku prošlost. Naime, smeđe mantije nosili su sveštenici Vestminterske crkve 1293. godine. Sem toga, analizom je utvrđeno da i blato na njenim cipelama potiče iz tog perioda!