U toku najobičnije operacije vađenja krajnika, Virdžiniji Fols zaustavilo se srce. ‘Odjednom sam se počela dizati uvis kroz belu izmaglicu. Zatim je nastao potpuni mrak. Nisam bila uplašena, možda malo začuđena. Imala sam osećaj da me zahvataju ljubav i mir koji su navirali iz užarenog kruga svetlosti. Ne idem u crkvu – ne verujem u to. No, znala sam da je to svetlo Bog i bilo je tako ispunjeno ljubavlju i radošću da sam poželela pripasti mu zauvek. Zatim se setih da imam dvoje dece. Imala sam zadatak i morala sam se vratiti’.
U bolničku dokumentaciju upisano je da su lekari intervenisali istog časa. Folsovoj je otvoren grudni koš kako bi joj mogli masirati srce rukom. Ona dalje kaže: ‘Sledeća stvar koje se sećam, bila je medicinska sestra nagnuta na mene, a posle su mi dolazili lekari i sestre i pitali me kakav je osećaj umiranja’.
I zbunjen i učaran ovakvim iskazima, psiholog Kenet Ring, profesor univerziteta Konektikat, počeo je proučavati nove grupe ljudi koji su se našli nadomak smrti s namerom da prikupi i naučno proveri podatke o tim slučajevima. U toku istraživanja Ring je otkrio da svi njegovi ispitanici, muškarci i žene različitih starosti, obrazovanja, prošlosti i karaktera, govore o nečemu što je nazvao ‘jezgrom iskustva’, a što su doživeli na ivici smrti ili klinički mrtvi. Govorili su o tome kako su napuštali svoje telo ili se odvajali od njega, o tome kako su razgovarali sa voljenim pokojnicima, kako su klizili kroz mračni tunel prema nekom bleštavom svetlu, kako su stizali do nekog prolaza, ali i povlačili se s njega, ponekad zbog nekakvog osećaja odgovornosti prema drugima. Premda je bilo raznolikosti u iskazima, odgovori su uvek bili slični: bio je to osećaj velikog olakšanja, čak i blaženstva, koji su želeli zadržati i čiji povoljan intenzitet im se vraćao utičući na ostatak njihovog zemaljskog života.
Bez obzira na to kakvi su im stavovi bili pre toga i koliko su njihova religiozna uverenja bila raznolika, većina tih ljudi bila je uverena da se suočila s nekom natprirodnom silom, obuzetom ljubavlju, i da je krajičkom oka zavirila u život koji je tek pred njima. Profesor Ring je proveravo da li su te ispovesti mogle biti podstaknute lekovima ili anesteticima? Mogle su, ali u mnogim slučajevima ispitanici nisu bili uopšte pod lekovima, dok u drugim slučajevima anestezija i primena lekova baš i nisu mogle izazvati reakcije poput opisanih. Ring je smatrao da će lekovi i anestetici pre navesti čoveka da zaboravi predsmrtne doživljaje.
Jesu li ti doživljaji halucinantne slike izazvane toksičkim šokom? I to bi mogao biti jedan od činilaca, ali halucinacije su rasplinute, nepovezane i veoma raznolike, zavisno od pojedinca. Te ispovesti bile su, međutim, jasne, povezane i utemeljene na osećaju realnosti. Jedan lekarka koja je takođe doživela takvo iskustvo, rekla je Ringu kako ona ‘zna i te kako šta sadrži san ili halucinacija – a to nije bilo ni jedno ni drugo’.
