Ukoliko mozak duže od četiri minuta ostane bez kiseonika, započinje odumiranje moždanih ćelija. Ali prema najnovijim saznanjima to ne znači nepovratni prestanak svih životnih funkcija. Naime, srce može i bez funkcionisanja mozga izvesno vreme samostalno da održava krvotok i razmenu materija.
Ljudski organizam neopozivo je mrtav kada srce više ne može da se oživi i definitivno prestaje da kuca. Tome često prethodi takozvana agonija. Ta grčka reč zapravo označava borbu. Samrtnik pokušava svim ostacima snage da se suprotstavi smrti pokazujući time neuništivu volju za životom. Često se grudni koš i ramena umirućih poslednji put podignu, a zatim telo, uz zadnji izdisaj, konačno klone. Kada zenice samrtnika više ne reaguju na zrak usmerene svetlosti baterije već se pretvore u velike crne krugove i ukoče – borba za život je okončana.
Prvo odumiru moždane, a poslednje odumiru ćelije vezivnog tkiva. Na licu se pomalja sivkasto bleda maska smrti. Funkcionišu još jedino procesi koji se odvijaju bez dotoka kiseonika: jetra, na primer, može i nadalje da prerađuje alkohol. No uprkos narodnom verovanju, kosa i nokti više ne rastu. Dva do šest sati posle smrti nastupa takozvana mrtvačka ukočenost kao posledica gomilanja kiselih otpadnih produkata u mišićima.
A nakon dva do tri dana ta ukočenost mrtvaca prestaje. Posle prva 24 sata već se naziru znaci raspadanja. Vene i trbuh poprimaju zelenkastoplavu boju. Širi se miris sumpor-vodonika kao propratni produkt truljenja. U početku ti gasovi podsećaju na pokvarena jaja, pri većim koncentracijama su slatkastog mirisa, a ako se udišu, mogu biti opasni po život. Prepušteno raspadanju telo poprima jarke boje, ljubičastu, zelenu, crvenu, otrovno žutu i blistavo crnu. Koža počinje da se ljušti, na licu se javlja samrtno keženje, a telo se postepeno pretvara u prah.
