Nema čoveka koji se bar jednom u životu nije zamislio šta će biti s njim kad bude otišao na onaj svet. Kako će tamo biti prihvaćen i na kakav će doček naići? Da li će uspeti da prepozna svoju rodbinu i prijatelje? Da li će biti upućen u raj ili pakao?
O svemu tome, ali i drugim sličnim pitanjima koja muče ljude, pokušali smo da saznamo od čoveka koji je već jednom nogom bio na onom svetu.
SMRT JE STRAŠNA AŽDAJA
Da duša živi i posle fizičke smrti, potvrdio nam je i jasenički paroh, sveštenik Žarko Novaković. On kaže da je duša večna i neprolazna, a da posle razdvajanja sa telom odlazi na određeni sud ili sudove, koji se zovu mitarstva. Tamo se odlučuje da li će duša biti svrstana u raj ili pakao, pa će na tom mestu ostati sve do svršetka ovog grešnog sveta.
Mnogi pravoslavni običaji i rituali udovoljavaju dušama na onom svetu (namenjivanje hrane i pića za pokoj duša za vreme praznika za mrtve kao što su: Zadušnice, prva subota, četrdeset dana, polugodišnji i godišnji pomen, a ponegde i devetogodišnji…)
Oko pitanja šta se događa na onom svetu, obratili smo se i nekim našim vračarama, koje su nas uputile na one koje se bave spiritizmom, odnosno imaju sposobnosti da uspešno komuniciraju sa dušama umrlih predaka. Kako one izjavljuju, spiritisti onaj svet vide kao na dlanu, pa čak i to gde je koja duša našla utočište. Osobi koja hoće da uspostavi vezu sa svojim pokojnikom, ove babe pomažu da taj kontakt i ostvari. Spiritualke iz Jasenice izbegavaju da govore o načinu kontaktiranja sa pokojnicima, a pogotovo novinarima.
Za njih ne žele da čuju, niti dozvoljavaju fotografisanje. Međutim, da bismo koliko-toliko odgonetnuli tu tajnu, morali smo da stanemo u red sa ljudima u crnini i zatražimo ‘razgovor’ sa nekim svojim pretkom. Na Ciganskom groblju, jedna spiritualka (izgleda priučena) rekla nam je da je smrt strašna ala, a najjeziviji trenutak u životu čoveka je odvajanje duše od tela. Kako ona reče, u stanju je da prati kretanje duše posle smrti. Pomalo nas je zbunila izjava da istovremeno može da prati bezbroj duša, u zavisnosti od toga da li to njene ‘mušterije’ zahtevaju. Ako pridošlicama ne bi izašla u susret, imala bi naredne noći velike zdravstvene tegobe, kao kaznu od strane onih duša koje nije htela da pozove na videlo. Taj ritual prizivanja, uz nekoliko zapaljenih voštanica, ne valja izvoditi u svojim domovima, jer bi se duša tu nastanila i ostala više meseci, pa i godina.
O tome da je smrt surova i strašna, potvrdio nam je svojevremeno Đoka Budić iz Štubika, čovek koji je u svojoj dvadeset osmoj godini života, obuzet velikom groznicom, malo zavirio preko granice, u onaj svet. U svojoj ispovesti, on kaže:
– Ozebao sam čuvajući ovce i čim sam se vratio kući, uhvatila me je jaka groznica. Probio me je znoj, a potom sam utonuo u polusan, iz kojeg se nisam budio puna četiri dana. Najpre mi se pred očima ukazala neka livada i na njoj devojke koje su imale puna naručja raznobojnog cveća i igrale. Dve polunage deve povele su me ka kraju te livade, rekavši da više nisam zemaljski čovek, nego živa duša koja mora da odgovara za svoja nedela. Nisam do tada razmišljao o tome kako izgleda smrt, a tada sam je i video. To je strašna ala kakva ne može da se opiše. Mnogo je strašnija i od đavola i od vampira.
