U SUSRET ZLOJ KOBI

Počnem im ja besediti, da je groblje na Razbojištu iz Isusovog doba, da se to mesto zove Razbojište zbog nereća koje su doživljavali svi koji su tu začeprkali. Oni se nasmejaše. Kažu, to su fantazije zatucanih seljaka i da će nova vlast takve gluposti ljudima izbrisati iz glava. Jooj, auuu – pomislim ja – kako izbrisati ono što je nastalo pre ljudskog stvora? Pa nije nova vlast starija od Boga, od arhanđela i anđela. Mislim tako, ali da izgovorim ove reči pred njima, to ne smem. Čuo sam za Goli otok, izgoreo dabogda zajedno sa vlastima kojima treba takva mučionica.
Pitaju oni jesam li čuo šta se u narodu besedi da je ukopano u latinsko groblje. Velim, utvari nekih svetih simbola, jer tako se i pričalo od pamtiveka po Rađevini.
‘To je to što tražimo’, reče jedan i lupi me šakom za vrat, da mi ispade opušak iz usta.
Postade mi odmah jasno koje je doba. Razbojnici i pljačkaši, pomislih. Velim ja njima da su neka trojica muslimanskih Cigana iz Krupnja tu kopala pred Drugi rat. Da su ih posle našli seljaci – gde glava, gde noga, gde ruka, a creva im prosuta po buljudari.
‘Ma, umukni, usrana seljačino!’, dreknuo je onaj debeli i glavati, te me još ošinu, šamarom, da su mi svetnjaci zaigrali pred očima. Ovi će me ubiti, pomislim ja. Našli šta, ili ne našli, ubiće me, pa to ti je to, crni Ristivoje.
Kad bolje osmotriše mapu, dreknuše na mene da palim još jedan fenjer i da ponesem budak i lopatu. Velim, pa kud noćas da kopamo po kostima pokojnika? A onaj debeli i glavati mene nogom u zadnjicu i dreknu na sav glas: ‘Marš, majku ti kulačku!’.
Namam kud, već budak i lopatu, pa za njima prema groblju na Razbojištu. Idem, a noge mi klecaju kao da sam pio kuvanu čemeriku. Preturam u mislima svaka čuda što su se dešavala onima koji su kopali po mrtvima u latinskom groblju. Cigani kopali i nađeni rasčerečeni. Neki trgovci iz Loznice kopali i nađene im samo glave u osulini, a tela nikad i nigde. Pa ona vračara iz Dragijevice. Neka Danica Vilotiska, došla sa dvojicom, ta dvojica nađena u Konjušanskom potoku izvađenih očiju i zakovano mertecima za bukve. Danica nekako pobegla i posle toga brzo umrla u najcrnjim mukama. Pa onaj kolar iz Donjeg Crniljeva, sekao drva u Vlašiću i digao se da kopa mrtve i njihovo zlato. Njega nikada nisu našli, a konji su, pričalo se, danima vukli zapregu punu drva vencem planine, dok se nisu otisnuli, jadni, u zvekaru Jankovog visa. Pa austrijski vojnici, u Prvom ratu, isto kopali i nađeni spaljeni, te umalo seljaci ne biše pobijeni od njihovih oficira, jer se sumnjalo da su ih ubili Švabe i zapalili ih. I mnogo toga prolazilo mi je kroz mozak, te sam glavinjao za onom dvojicom kao pašče za pijanim gazdom.