ZAUSTAVLJENA HAJKA

Sedam žena i četiri muškarca nalazili su se te zlokobne noći u Salemu, 21.septembra, na teretnim kolima koja su ih provela kroz Salem Taun do Gelovs Hila, gde su obešeni. Kada je pogubljena i poslednja žrtva hajke na veštice, nebo se iznenada zamračilo, a jak vetar nagovestio je dolazak snažne oluje. Ne obazirući se na sve to, prečasni Nikolas Nojes zadržao se dovoljno dugo da razgleda beživotna tela i obrati se preplašenoj gomili rečima: ‘Kako je tužna stvar videti podstrekaće pakla obešene ovde!’
Među njima se nalazila i Meri Istl, mlađa sestra Rebeke Ners. Prethodne večeri, u vlažnoj ćeliji, u molitvi je pala na kolena, znajući da je nevina i da bi mogla spasiti život priznanjem, ali je bila pobožna žena koja se više plašila Božjeg suda nego ovog ljudskog. U tim trenucima, njen duh je pobegao iz zatvorskih zidina i okova koji su joj stezali noge, i pojavio se pred 17-godišnjom Meri Herik u obližnjem Venhemu. Prikaza je uplašenoj devojci rekla: ‘Ja odlazim na vešala, ali sam nevina, i u to ćeš se uveriti pre nego što prođe 12 meseci’. Herikova je bila preplašena i nikome nije smela da to spomene, iz straha a i sama ne bude optužena da je veštica.
Sledeća poseta Meri Estl dogodila se u noći 12. novembra, kada je već bila mrtva, ali ovoga puta bila je u društvu žive supruge prečasnog Džona Hejla, Sare Hejl. Uplašena Meri Herik sakrila se pod ćebe, tresući se od straha u prisustvu providne Meri Estl i vičući: ‘Odlazi! Ti si mrtva!, ali ju je Sara Hejl neprekidno štipala i ubadala, dok ju je Meri Estl nagovarala da prizna istinu.
Najzad, devojka više nije mogla da podnese sablasne posete i obratila se sveštenicima. Prečasni Hejl, znajući da njegova supruga nije veštica, preispitao je svoj stav prema ‘nepobitnim dokazima’ koji su teretili ostale optužene i izrazio kajanje zbog nesvesnog podsticaja patnji nedužnih. Drugi sveštenici su ga podržali, i napokon je veštičjem ludilu došao kraj. I posle tri veka, na hiljade ljudi dolazi u Salem da saznaju više o jednoj od tamnih mrlja američke istorije. Da li je onda čudno što neke od osuđenih veštica još uvek odbijaju da počivaju u miru?