KAKO UGODITI POKOJNIKU

Pokloni su imali i tu svrhu da pokojniku učine boravak u novom svetu toliko prijatnim da nikada ne dođe u iskušenje da se vrati u svet iz kojeg je otišao. Venci od cveća prvobitno nisu imali samo značenje odavanja pošte pokojniku, nego su služili i kao magični krug koji će dušu preminulog učiniti zadovoljnom i poštedeti je od večnog lutanja. Iz sličnih razloga antički Grci stavljali su novčić u grob da bi pokojniku platili prevoz skelom preko podzemne reke Stiks do Hadovog carstva. U Skandinaviji su na stopala preminulog, navlačene cipele, da bi mu olakšale dugo putovanje u sledeći svet. A Zuni Indijanci stavljaju hleb u grob, da pokojnik ne bi ogladneo i vratio se natrag u potrazi za hranom.
U ekstremnim slučajevima upražnjavanje ovog običaja bilo je veoma skupo – setimo se samo basnoslovnog blaga pohranjenog u grob mladog faraona Tutankamona – dok je u nekim drugim sredinama poprimalo razmere istinskih ljudskih tragedija. Na sahranama drevnih skitskih kraljeva Darija i Arijanta (oko 550. godine pre naše ere) desetine žena, robova i konja bili su živi sahranjeni, da bi svojim gospodarima služili i u zagrobnom životu. Još pre svega stotinak godina mnoge Indijke prihvatile su običaj ‘satija’ – bacale su se na pogrebe lomače svojih muževa, da ih smrt ne bi rastavila – iako je ta praksa bila zakonom strogo zabranjena.
Kinezi imaju mnogo jeftiniji način darivanja svojih pokojnika ovozemaljskim dobrima: umesto originalnih predmeta, oni prilikom sahrane spaljuju njihove papirne kopije.