VAVILONSKO TUMAČENJE

Pročitavši celu Apokalipsu nemoguće je ne primetiti da je napisana određenim, ali isto tako i uslovnim jezikom. Oni koji su dobro poznavali taj jezik mogli su je shvatiti bez teškoća. Svaka epoha ima svoj jezik. To važi i za doba kada je pisana Apokalipsa. Međutim, u toku narednih epoha Apokalipsa je shvatana, uglavnom, na dva načina. Na jednoj strani njen simbolički jezik priman je bukvalno. U takvom tumačenju sve je realno: gromovi, katastrofe, borba sa tamnim silama u ratu Armagedona. Međutim, onima koji su dobro poznavali jezik Svetog pisma bilo je jasno da glavno u Apokalipsi nisu bili simboli, već ono što se krilo iza njih, ono što nam je vidovnjak hteo da saopšti, što mu se otkrilo. A to je suština, nikako forma, i on to predaje sredstvima koja su bila poznata njegovim čitaocima.
Sada se postavlja pitanje: zašto je ljude najviše privlačila ona realistična vizija sa anđelima koji drže mač i ruše vavilonske kule i ceo svet? Za Menja to je posledica nedostatka prave vere. Naime, kad čovek vidi kako na zemlji trijumfuje zlo, a nije u stanju da sagleda i veličinu dobra, on počinje da pati i u osveti vidi jedinu pravdu. I kada su ljudi sa mržnjom gledali na Rim gde su raspinjali hrišćane, ili na gradove koji su nastajali na ljudskim kostima, nisu mogli a da barem šapatom ne uskliknu: ‘Vavilon će biti razrušen!’
To je, kaže otac Menj. osvetničko ponašanje: čovek bi hteo da Bog uzme batinu i da sve razruši i uništi. Takvo ponašanje bilo je najčešće pomanjkanje prave vere. Ovakvo ‘vavilonsko’ tumačenje Apokalipse pogrešno je i dovelo je do raznih zloupotreba.
Na Apokalipsu se od samog početka nije gledajo jednostavno. Na početku drugog veka, dakle u vreme kada se ona tek širila, većina sirijskih i grčkih crkava bila je pod uticajem helenističke kulture. Sama Apokalipsa imala je u sebi mnoštvo starozavetnih istočnjačkih simbola koje mnogi nisu razumeli, zbog čega je to jedina knjiga Novog zaveta koju je još drevna Crkva podvrgla jakoj kritici, a neki su je čak i odbacili.
Dionisije Aleksandrijski (II – III vek), smatrao je da Apokalipsu nije napisao apostol Jovan. Međutim bez obzira na sve ove otpore, Crkva je Apokalipsu priznala kao svetu knjigu iako se u bogosluženjima ne upotrebljava, što je takođe povezano sa helenističkom tradicijom koja se ukorenila i u samoj Crkvi. Uprkos svemu tome Apokalipsa je privlačila veliku pažnju.